Jer si drukčija.

“Netko me udario jer sam drukčija. I šta ću sad? Šutit? Prilagodit se? Uklopit u većinu? Ne privlačit pozornost? Ne riskirat još jedan lakat u nos? Naučit bit glasna? I hrabra? Riskirat još jedan lakat u nos? Prvi put je ono čime se ponosim dobilo udarac. Ovo se više ne događa nekom drugom.”

Bio je petak. Mi smo slavile rođendan. Ne znam šta je on radio. Ali bio je sa svojim ljudima. Kad smo došle, pridružili su nam se on i njegova ekipa, iako ih nitko nije zvao. Razbacivali su se količinama alkohola, novcima. Bili su naporni i uporni,  a “ne” im nije bio prihvatljiv odgovor. Mučio ih je jako moj lik, naizmjence su prilazili i pitali onu dobro poznatu: a šta si ti, muško ili žensko?

Bio je neugodan i bahat, kao da im je svima gazda. Svi su ga slušali, obožavali. Pred njima je trgao novčanice, jer to rade frajeri i veliki muškarci. Nisam ga smjela pitati zašto to radi. Odgovorio je laktom u moje lice. Ono lice koje ga je plašilo, koje mu je bilo nejasno. Tišina i mrak pred očima. I bolio me nos. Izbacivači su me izveli van,  ne znam zašto mene, a ne njega i njih. One dolaze za mnom, reagiraju hrabro i glasno.

On i njegova ekipa su ostali, iako su izbacivači sve vidjeli. Rekli su nam da jesu, ali šta sad, moraju ovako, netko ga štiti. Stojimo na ulazu. Nejasno nam je zašto se sve baš ovako odvija. Jedan iz njegove ekipe izlazi van. Nasrne na mene s leđa, ruši me na pod. Dižem se, a izbacivači me drže. Ne daju mi da se krećem. Oni su se razbježali. Neodgojene kukavice. Popi*dili su jer njihovom egu nije pasalo odbijanje.

Sjedim na podu. Plačem. One su tu. Je*ote šta bih bez njih. I policija. I alkotest. I davanje izjave nasred parkirališta. Njega i njegovih odavno nema. Policajac to zove remećenjem javnog reda i mira? Ne, gospodine policajac. Ovo je bio zločin iz mržnje.

Nakon nekoliko mjeseci dobila sam poziv oštećeniku u svojstvu svjedoka. Dosta mi je više svih tih pisama. Poziva. Odaziva. Ali vodim svoje bitke, iako su mi svi rekli da moram pustit - opasno je, nije ti to ekipa kojoj se želiš zamjerit, oni bacaju bombe, potežu noževe, ne poznaju zakon, a ni zakon njih...

Ali, ja nemam naviku zaboravljat onima koji su me naljutili. Povrijedili. Vjerujem u karmu, koja će te stić kad tad. Do tad čekam datum s poziva. Sve ću ponovo morat ispričat. Prisjetit se. Za u zapisnik. Opet. Možda te kazne. Možda naučiš. Možda pomogne da više nikad nitko od tebe ne dobije lakat u lice jer je drukčija ili drukčiji.